Ljuljaška

Sedela je zagledana u nešto što ne postoji. Obrise spoljašnjosti koji su se pružali kroz prozorsko okno nije raspoznavala odavno. Strnula je plamen sa šibice, tračak svetla obasjao je sobu dok su kapi voska milovale sveću.
Tišina je bila sve što joj je ostalo.
Verni saputnik kroz puteljke uspomena koje su kroz prozor, pred kojim je sedela, ušle same, nepozvane i nesputane. Mrak je pao, nije bila svesna kada je nastupila tmina.
Za sve je bilo krivo drvo.
Da na njega nije gledala kao na očev poklon koliko sutra pozvala bi komšije da zamoli da ga odseku. Ali ne, ta jedna svetla uspomena vredna je koliko i ona setna i gorka pod tom krošnjom vrbe. 

Ljuljaška  je još uvek krasila najdeblju granu njišući se na vetru. Ona je razlog njenog nepomičnog bitisanja u moru sećanja.
Sećanja na njega.

Sastajali su se od ranog detinjstva pod okriljem krošnje. On se promaljao kroz otvor na tarabi koja ih je delila, dve klimave daske bi svakog predvečerja pomerao, gledajući na njih kao na vrata, pazeći da se ne slome kako ga majka ne bi grdila.
Prošavši kroz "vrata" stresao bi prašinu sa sebe i došao do ljuljaške na kojoj ga je čekala ona.
Deset godina je, svakog dana, to bila njihova oaza mira. Tu su bili vedri i nasmejani, tu su bili bezbrižna deca.
Zaljubljeno dvoje mladih.

Jedne večeri desete godine, on je sačekao nju. Pognute glave, zagledan u svoju čvrsto stisnutu šaku.
Dotakla mu je rame, iznenađena njegovim ranim dolaskom.
Trgnuvši se iz misli podigao je glavu sudarivši s njenim zbunjenim pogledom svoj zabrinuti. Pre nego što je stigla išta da pomisli ili da pita iz njega su potekle reči.

• Stiglo je pismo danas. Majka ne prestaje da plače, neprestano ponavlja kako su me otrgli iz njenog zagrljaja.
• Kada se javljaš na dužnost?
• Sutra pred svitanje, izgleda da je hitno.
  Ostali su bez mladih, izbora nemam, nije da ih je briga što je za mene rano da kročim na poprište krvoprolića. Rat ne pita.
  Dok se ne javim želim da imaš ovu ogrlicu, majka mi ju je gurnula u ruku kada sam ti dolazio.
  Znam da ovo nije ona biserna ogrlica koju sam ti obećao, kada si mi pričala kako si kraj ujakove kolibe na obali pronašla školjku, potom je meni poklonivši , ali će poslužiti dok se ne vratim.
  Ja ću poneti školjku da me seti na obećanje i sve što nas čeka kada sve ovo ostavimo za sobom.

Nuz bisere ogrlice nanizala se njena suza. Uputivši mu svog osmeha sjaj uhvatila je konopce ljuljaške i tiho izustila:

• Večeras je na mene red.  

Sveća je davala svoj poslednji sjaj. Dodirnuvši prstima ogrlicu, čiji je odraz sada videla u staklu prozora, spustila je ruku sa vrata, a za njom i pogled.
Pogled joj je pao na kovertu.
Njegova majka je ispunila njegovu poslednju želju, u koverti se skrivala školjka, obećanje i vesnik onoga što nikad biti neće.
Mala odškrinuta prozorska vratašca unela su dašak vetra i strnula sveću. Čvrsto u šaci držala je simbol iščezle budućnosti.
U njenom srcu će, do poslednjeg daha, prva ljubav živeti.

XOXO, Keti ❤